Drago J., rođen 1948. godine u Belom Manastiru, doživeo je sudbinu koja je obišla Hrvatsku i izazvala nevericu. Njegov životni put, puntuge i izolacije, otkriven je tek 2007. godine, nakon smrti njegove majke Veronike, koja je više od pola veka skrivala od sveta.
Detalji izolacije
Drago je živeo zatvoren u maloj sobi porodične kuće, u ulici Vladana Desnice na broju 26. Prostorija, koja je bila njegov jedini svet, imala je prozor osiguranim rešetkama, a vrata su tokom dana uvek bila zaključana. Njegova majka bi mu dopuštala da uveče, pod okriljem mraka, kratko boravi u kuhinji.
Kuća u kojoj je živeo nalazila se svega nekoliko stotina metara od Centra za socijalni rad, ali je Drago ostao nevidljiv za sistem i zajednicu. Meštani su povremeno, noću, kroz osvetljeni prozor, viđali siluetu muškarca, ali nisu znali ko je on. Čak ni porodica, poput supruge njegovog mlađeg brata Mirka, koja je živela u istom dvorištu, nikada ga nije videla.
Potpuna izolacija
Drago nije imao nikakav kontakt sa spoljnim svetom. Nije izlazio napolje, nije pohađao školu, niti je imao prijatelje. Nije poznavao ni osnove svakodnevnog života, poput svrhe kupatila. Njegova majka je govorila isključivo na mađarskom jeziku, što je dodatno doprinelo njegovoj izolaciji.
Njegovo ime poslednji put se pojavljuje u dokumentima 1978. godine. Invalidska komisija iz Osijeka zabeležila je tada da je Drago kao dete lečen na Šalati iu dečijoj klinici Rebro, gde mu je dijagnostikovana teška mentalna retardacija. Čim je otac preminuo, jedina osoba s kojom je imala kontakt bila je njegova majka Veronika.
Porodica i poreklo
Drago je bio najstariji od trojice sinova Veronike i Ivana, uglednog inženjera arhitekture i šefa katastra u Belom Manastiru. Veronika, obrazovana i ugledna dama, odlučila je da se skriva zbog njegove bolesti, navodno od straha ili stida.
Njegova braća, Pero i Mirko, živela su daleko od porodičnog doma. Pero je živeo u Beogradu, dok je Mirko sa porodicom živeo u Ludbregu. Iako su se prve godine braka proveli u istom dvorištu sa Draginom majkom, Mirkova supruga Dragu nije videla sve do Veronikine smrti.
Otkriće istine i život nakon izolacije
Nakon Veronikine smrti u februaru 2007. godine, priča o Dragi je izašla na videlo. Centar za socijalni rad smestio ga je u hraniteljsku porodicu kod Valerija Morića u Kneževim Vinogradima. Jedan od uslova za izbor hranitelja bio je poznavanje mađarskog jezika, jedinog jezika koji je Drago razumeo.
Prvih dana u novoj porodici, Drago je pokazivao ekstremnu povučenost. Povlačio bi se preko glave kad bi neko ušao u sobu i odbijao je kontakt. Vremenom, situacija se poboljšala. Počeo je da nosi pelene, pokazivao je privrženost hraniteljima koji drže za ruku ili stavljajući dlan na njen obraz. Njegovo zdravstveno stanje i godine izolacije ipak su ostavile posljedice; retko se kretao i uglavnom je ostajao u krevetu.
Hraniteljica je istakla da je voleo variva, ali su mu slatkiši bili najdraži, pri čemu se radovao poput deteta. Iako je za njega ovaj novi život bio velika promena, ostala su pitanja bez odgovora.
Neodgovorena pitanja
Zašto je porodica odlučila da ga osudi na takav životni put? Da li je presudnu ulogu imala sramota, strah ili nesposobnost da se nosi sa njegovim stanjem? Odgovore na ova pitanja Dragini roditelji su zauvek poneli sa sobom u grob. Priča o Dragi ostaje upozorenje i podsećanje na važnost brige za najugroženije među nama.
No comments:
Post a Comment